U gostima kod Homeinija (4): Imam izabrao Carstvo nebesko

DEJAN LUCIC OTKRIO NAMERU AMERIKANACA DA OFARBAJU EVROPU U ZELENO________ Broj dzamija u Evropi se stalno povecava, a Pariz ce uskoro postati prestonica Arapa. Nemci su sledeca musterija, jer Amerikanci stvaranjem ratnih zarista u delovima evropskih zemalja u kojima zive muslimani, usmeravaju reke izbeglica ka Nemackoj. U pozadini je, naravno, trgovina oruzjem u koju smo se i mi svojevremeno umesali. Povratak ajatolaha Homeinija iz Pariza u Teheran 1979. godine i detronizacija saha Reze Pahlavija izgledala je i Irancima i Evropljanima kao spontan verski i nacionalni zanos. Medjutim, iza procesa koji je iz temelja uzdrmao medjurecje Tigra i Eufrata stajala je masonska loza "Dzaspers". U njoj su okupljeni najeminentniji proizvodjaci oruzja i vojni vrh Sjedinjenih Americkih Drzava. Oni su pokrenuli - posredstvom CIE i britanske obavestajne sluzbe - visemesecne talase protesta koji su, posle 38 godina vladavine Iranom, sa prestola odneli Mohameda Rezu Pahlavija. Sah se mocnoj grupaciji "zamerio" kupovinom kompletnih fabrika oruzja - korektno ih i na vreme otplativsi milionima barela nafte, ali kad je poceo oruzje da prodaje okolnim islamskim i arapskim zemljama, po povoljnijim cenama od americkih, navukao je sebi smrtnu omcu oko vrata, tvrdi g. Dejan Lucic, autor nekoliko zapazenih knjiga, od kojih su posebnu paznju na sebe skrenule "Tajna albanske mafije", "Komunisticki pecat", "Vladari iz senke" i nedavno objavljena "Islamska republika Nemacka". U njoj se uverljivo govori o povratku islama u Evropu i sprezi tajnih angloamerickih sila, koje iz sopstvenih interesa potpomazu tu misiju.

Potkupivsi ministra odbrane, komandanta Ratnog vazduhoplovstva i brojne druge uticajne funkcionere Irana, Amerikanci su samo od 1970. do 1975. godine, Iranu prodali naoruzanja u vrednosti od 15 milijardi dolara. U gigantskom poslu proslavili su se poznati agenti za prodaju oruzja Kim Ruzvelt, unuk Teodora Ruzvelta, nekadasnjeg americkog predsednika i Kolina Jupa. Prvi je zastupao kompaniju "Nortrop" a drugi "Grumen". Takav odliv novca i sa petrolejom prebogati Iran bilo je ogromno opterecenje. Ono je upalilo inicijalnu kapislu nezadovoljstva, koje se po Saha pogubno zavrsilo. U sustini, kaze g. Lucic, bio je to pocetak diskretnog dogovora izmedju islamskih i zapadnih vladara iz senke o preuredjenju sveta. Posto u koncept novog svetskog poretka - koji podrazumeva stvaranje jedinstvene svetske vlade, jedinstvene svetske nacije i jedinstvene svetske religije nisu mogli ukomponovati islamsku, zapadni iluminati su postigli sporazum s tajnom islamskom sufistickom vladom, o podeli uticaja i uzajamnim ustupcima da bi se izbegao religijski i civilizacijski sukob. Sufisticka vlada se obavezala da ce Veliku Britaniju i SAD postedeti muslimanskog svetog rata, a za uzvrat Amerikanci i Englezi su im prepustili ostvarenje sna o unistenju Izraela i povratak islama u Evropu.

Evropska masonerija - predvodjena nemackom, francuskom i italijanskom, obavestajne sluzbe ovih zemalja, kao i Sveta stolica "uletele" su u angloamericku islamsku zamku. One su tezile ujedinjenju Starog kontinenta sto Amerikancima i Englezima nije odgovaralo. Da bi Evropu destabilizovali isprovocirali su secesionisticke ratove na tlu bivse Jugoslavije satanizujuci u njima srpski narod, jedini koji je tu drzavu hteo, i favorizovali "ugrozene" muslimane (u BiH) i Albance (na Kosmetu). Isti proces vode protiv Rusije, podbunjujuci islamski zivalj u njihovim kavkaskim republikama, nastojeci da oslabe i onako slabu Rusku federaciju i, pomocu muslimana, da se dokopaju prebogatih naftnih nalazista u kaspijskom basenu. Nakon ovog "poduhvata" istim metodom ce prici destabilizaciji Kine. Ceznja za halifatom jos traje

Iza islamske ekspanzije u Evropu stoji svetska sufisticka vlada. Poglavar celog sistema, napominje g. Lucic, je Kutub, najprosveceniji od svih sufija. On je dostigao stepen "sjedinjenja s beskonacnoscu". Raspolaze nespornom politickom, duhovnom i svetovnom vlascu. Mali broj, cak istaknutih sufija, tvrdi on, moze se pohvaliti poznanstvom sa njim. Kutub kontrolise delatnost vodja verskih redova. Njega "dvore" cetiri pomocnika (atvadi) koji nadziru vlast nad cetiri strane sveta. Obavestavaju ga o poslovima u zemljama svoje nadleznosti. Njima je potcinjeno 40 adbala, a pod ovima je 70 plemenitih koji zapovedaju sa 300 gospodara. Sve njih od hijerarhijskog dna do vrha cuvaju vali (sveci). Sufisticka vlada s Kutubom na celu plod je islamskih visedecenijskih nastojanja u obnovi halifata. Prvi pokusaji u tom pravcu zabelezeni su u XIX veku. Godine 1926, odrzan je "Opsti islamski kongres za halifat". Centar je trebalo da bude u Kairu a kralj Egipta Faud I (1920-1936) poneo bi titulu poglavara. Kontradiktornosti u islamskom svetu osujetile su ovaj pokusaj, pa je naredni odrzan iste godine u Meki na inicijativu kralja Saudijske Arabije Abdula Aziza Ibn Sauda (1880-1953). Na ovom skupu, jedan od najvecih islamskih mislilaca Rasid Rida sugerisao je ucesnicima ideju o stvaranju "Lige muslimanskih drzava".

Ni njegov predlog nije prosao, ali je posejan zametak koji je predstavljao prvi korak ka ujedinjenju. Vidi se to, napominje Lucic, iz clana 2. "ustava" koji govori o "promovisanju medjunarodnog razumevanja i jedinstva medju muslimanima u ostvarivanju bozijih reci da su vernici zaista braca." Organizacija ima planetarne namere uocljive iz clana 4. u kome su nabrojane drzave i regioni po arapskom alfabetskom redu, kao podrucja islamske misije. Muslimani racunaju na one teritorije: juzne i zapadne Afrike, istocne Afrike, Avganistana, juzne Amerike, severne Amerike, Evrope (sa "svojom" muslimanskom populacijom), Irana, Turske, Tunisa, Jave, Sumatre, Alzira, Etipije, Transjordanije, Kine, Tripolitanije, Iraka, Asira, Palestine, Filipina, Konga, Maroka, Egipta, Malaje, Nadzda, Indije i Jemena.

Pretenzije su, dakle, ispoljene i na Jugoslaviju, podvlaci g. Dejan Lucic. Oni svojom teritorijom smatraju i islamskim stanovnistvom naseljene delove (bivse i sadasnje) Jugoslavije. Ta cinjenica sugerise na zakljucak da su vec tada otpocele aktivnosti vezane za procese koji su postali vidljivi na kraju protekle i tokom ove decenije. Naredni pokusaj "ujedinjenja", 1931. godine, pokrece jerusalimski muftija Amin al Husein (1897-1974). U clanu 2 tacke a) njegovog skupa zabelezeno je "da je cilj islamskog kongresa promovisanje saradnje medju muslimanima bilo kog da su porekla ili usmerenja, sirenje islamske kulture, vrlina i popularisanje duha opsteg muslimanskog bratstva". Grupu jugoslovenskih muslimana na ovom Kongresu predvodio je Salim Muftic, predsednik Saveta uleme. Tada uspostavljene veze sa jerusalimskim muftijom, jednim od najodanijih pristalica Adolfa Hitlera, po zlu su dosle do izrazaja u Drugom svetskom ratu u Bosni i Hrvatskoj, kad se "cvece" stavlja na us-tasku stranu i sa balistickom sabracom na Kosmetu vrsi necuvene zlocine nad srpskim narodom.

Pored Teherana i Rijada, Vasington i London su svetski centri bez premca, iz kojih se manipulise islamom. Pod okriljem njihovih kontraobavestajnih sluzbi nalaze se svi znacajniji disidenti iz ovog sveta. U Londonu je studije zavrsio seik Turabi, duhovni otac Osame bin Ladena, najtrazenijeg teroriste danasnjice. Za njim su Amerikanci raspisali poternicu i nagradu od pet miliona dolara donosiocu vesti o njegovom tacnom mestu boravka. Medjutim, napominje g. Lucic, ne sme se zaboraviti cinjenica da su upravo Jenki "stvorili" ovog teroristu. On poseduje bosnjacki pasos, a prisustvo mu je registrovano i u Albaniji. Nije to pred zapadnim novinarima krio Fatos Klosi, sef albanske obavestajne sluzbe, iznoseci da su "posredstvom njegove teroristicke mreze na Kosmet stizali: egipatski, saudijski, alzirski, tuniski, sudanski i kuvajtski mudzahedini, kao pomoc OVK". Nisu se samo borili na njihovoj strani vec su si-ptarske bande i obucavali teroristickom umecu. Pored centara na Kosmetu, obuka balista izvodjena je u Albaniji, Nemackoj i Iranu. Njima su rukovodili koordinatori albanske tajne policije: Ali Osmani, Fadilj Berisa, Skender Tefaj, Osman Dutaj, Skender Imeri, Adem Sadriju, Afrim Djakova, Kovataj Adem, Naim Fataji i mnogi drugi. Iz sukoba u Bosni i Hercegovini i na Kosmetu u Evropu je katapultirano vise stotina hiljada muslimana. Doda li se ovom broju oko milion iseljenih Kurda koji su u visedecenijskom sukobu s Turskom, postaje jasno da Amerikanci i Britanci, koji ove procese podrzavaju, planski islamizuju Evropu. Zacudo ovaj "poduhvat" nije desifrovao mocni BND, jer upravo se u Nemacku naselio najveci broj izbeglica. Ujedinjena Nemacka je po treci put u ovom veku "poverovala" da su joj Srbija i Jugoslavija kapija za prodor na Istok. Pridruzila se, uprkos ustavnim ogranicenjima, ovogodisnjoj agresiji na Jugoslaviju. Ona podrzava, kaze Lucic, i turski tajni projekt o konstituisanju "Balkanije", ciji su zagovornici Adem Demaci i Sulejman Ugljanin. Proces se odvija pod pokroviteljstvom masonske loze "Veliki orijent". "Balkanija" bi u dogledno vreme postala islamska i pripojila se Turskoj imperiji. Na tom poslu istrajno radi Nagib Ruzdi, jedan od najsposobnijih turskih obavestajaca. On je zvanicno clan SFOR-a s namestenjem u Zenici. Medjutim, jasno je da mu je osnovni zadatak ostvarenje "zelene transferzale", kako bi islam preko Balkana stigao do Beca i Nemacke.

Drugi krak islamskog obuhvata Evrope ide preko zemalja Magreba. Fundamentalisti se prebacuju iz Tunisa, Alzira i Maroka u Francusku, kaze Dejan Lucic. U zemlji "galskih petlova" vec ih ima preko devet miliona. Traze posebna gradjanska prava u skladu s islamskim nacinom zivota. Povlace se u geta i jacaju sopstveno osecanje identiteta. Njima upravljaju "Front islamskog spasa" i ekstremno radikalna ilegalna organizacija "Naoruzane islamske grupe " (GIA), cije su vodje Ahmed Zuaija, bivsi profesor se-rijatskog prava i imam dzemije u alzirskom gradu Bainenu i Abu Hudaif. Oni ne kriju da imaju pretenzije na zivotni prostor Francuza pa im u lecima i plakatama salju svoje morbidne poruke. "Mi Alzirci i Arapi informisemo judeo-francusku populaciju, da iznad svega mrzimo Francusku i njen narod judaizovan do srzi. Mi smo vojno i politicki pobedili Francusku 1954-1962. godine, kada se svega dve hiljade slabo naoruzanih mudzahedina borilo protiv pola miliona degenerisanih vojnika francuske armije, koja je posedovala najmodernije oruzje.

Iran – između Boga i demokratije________ ako je Iran relativno često na naslovnim stranama naše štampe i u elektronskim medijima, u Srbiji se ipak malo zna o ovoj zemlji koja se nalazi u jugozapadnoj Aziji na obalama Persijskog zaliva. Pominjanje Irana u Srbiji asocira na ajatolaha Homeinija, na oštrog na rečima donedavnog predsednika ove zemlje Mahmuda Ahmadinedžada i na probleme sa iranskim atomskim programom. Pored toga, Iran se smatra zemljom u kojoj vlada diktatura sa osloncem na še-rijat, u kojoj se krše prava ljudi, posebno žena. Kako se veliki deo imidža Irana kod nas zasniva na stereotipima, od kojih su mnogi netačni ili nedovoljno razjašnjeni, tekst koji sledi posvećen je osvetljavanju istine o Iranu.

VELIKA PERSIJSKA CIVILIZACIJA________ Istorija Irana seže do oko pet hiljada godina unazad, što je čini jednom od najstarijih u istoriji. Sam naziv Iran vodi poreklo iz vremena dinastije Ahemenida i označava zemlju u kojoj žive Arijevci – od reči Arija (Aryanam Xsaoram – država Arijevaca), pa otuda i naziv na srednjepersijskom – Eran. Isti naziv za narod – Arija – koristi se i u svetoj knjizi zoroastrijaca Avesti. A Persija je naziv koji su Iranu u drevna vremena dali Grci po oblasti Fars (Pars), odakle su poticale dinastije Ahemenida i kasnije Sasanida. Godine 1935. tadašnji iranski šah Reza Pahlavi obratio se pismom Ligi naroda sa molbom da se, umesto naziva Persija, ubuduće koristi naziv Iran sa obrazloženjem da su Parsi, to jest Persijanci, samo jedno od indoiranskih plemena koja žive na teritoriji današnjeg Irana.

Persijska imperija se za vreme vladavine Darija I iz dinastije Ahemenida, prostirala od današnje Grčke i Libije do reke Ind, a prestonica je bio čuveni grad Persepolis (na grčkom: grad Persijanaca), koji se nalazi na 900 kilometara južno od Teherana. Darije I je, stvarajući imperiju, uveo mnoge reforme. Tako je, na primer, podelio zemlju na nekoliko administrativnih jedinica – satrapija, čiji su se upravnici nazivali – satrapima. Reč „satrap” poznata je i u srpskom jeziku i, kao što se može videti, ima, ne kao što bi moglo da se pomisli, tursko, već iransko poreklo, što je slučaj i sa mnogim drugim rečima u turskom jeziku. U satrapijama je prvi put u istoriji bio primenjen princip podele vlasti – vojska se nije podčinjavala satrapima, a vojni komandanti nisu imali administrativnu vlast. Darije je sproveo i novčanu reformu, uvodeći novčanu jedinicu – zlatni darik. Izgrađena je mreža puteva, koja je dovela do neviđenog procvata trgovine.

Zvanična religija drevne iranske ahemenidske imperije je bio već pomenuti – zoroastrizam (od evropskog naziva za osnivača zoroastrizma – Zoroastera, kod nas poznat pod imenom Zaratustra) ili mazda-jasna (iranski naziv, što znači – poštovanje Ahura Mazde, zoroastrijskog boga; a na avestijskom persijskom: vahvī-daēnā-māzdayasna). Zoroastrazam neki smatraju prvom monotetističkom religijom u istoriji mada je ipak njegova glavna karakteristika bila – dualizam. Osnivač zoroastrizma je bio čuveni verski reformator i prorok Zaratustra (Zaratuštra, Zardušt, Zoroaster). On je iz mnoštva duhova kojima su se klanjali ljudi tog vremena izabrao jednog koji je bio dobar i pravedan – Ahura Mazdu i proglasio ga za vrhovnog boga. Zaratustra je govorio da je sve što postoji u svetu stvoreno upravo po volji Ahura Mazde. Ahura Mazda realizuje svoju višu sveštenu volju posredstvom svetog duha koji se zove Spenta Manju. Nasuprot Spenta Manju, postoji zao duh Angro Manju (Ahriman). Ova dva duha su se rodila istog dana, a jedan do njih, dobri duh Spenta Manju, stvorio je život, a drugi zli duh, Angro Manju, smrt. U Zaratustrinom religioznom sistemu postoje istina i božiji poredak – Aša i laž – Drudž. Postoji raj za pravednike i pakao za grešnike.

Zaratustra je uspeo da iskoreni neke od rituala i praksi koje su se upražnjavale u ranijim vremenima, kao na primer prinošenje žrtava u vidu krava i drugih životinja, poštovanje zlih duhova ili deva (tome je posvećen poseban deo unutar Aveste – Vendidad), upotrebu ritualnog, ošamućujućeg napitka „haome” („soma” u Indiji), a koji je bio vrlo popularan i drugo. Zaratustra je smatrao da su blage pomisli, blaga dela i blage reči glavni način služenja bogu. Moglo bi se reći da je Zaratustra bio izdanak velikog duhovnog potencijala drevnih Iranaca i da je svojim reformama pokušao da izvuče narod iz sujeverja. Poznati mađarski filozof Bela Hamvaš u vezi sa tim kaže: „Čovečanstvo je prestalo da bude narod: postalo je nepovezana gomila raznovrsnih bića. Ta gomila je masa. Krajnji napor ni kod jednog naroda drevnog čovečanstva nije bio tako potresan kao kod Iranaca. Zaratustra je celokupnim znanjem svoje arhaičke sakralne ličnosti i svom svojom natprirodnom snagom pokušao još jednom da istrgne narod. Zaratustra je znao da, ako čovečanstvo samo sebe preda silama ma-terijalne prirode i prepusti ma-terijalnim silama moć nad životom, ovaj proces se više ne može zaustaviti.”

Međutim, posle njegove smrti, neke reforme koje je uveo su postepeno napuštane i ljudi su se opet vratili nekoj vrsti mešavine njegovog učenja i starih običaja, a Zaratustrin uslovni monoteizam zamenio je dualizam. Ipak, ta religija se i danas naziva zoroastrizmom. Jedna od važnih osobenosti zoroastrizma je i obožavanje vatre, to jest ognja (sanskrtski: agni). Vatra se pali i strogo čuva u ognjištu, pri čemu nikako ne sme da se dozvoli da sunčevi zraci padnu na nju. Pri tome postoje porodične vatre, gradske vatre i tako dalje. Još jedno interesantno verovanje zoroastrijaca je da mrtve ne treba sahranjivati ni spaljivati jer se tako zagađuju zemlja, voda i vazduh, već da njihova tela treba uz posebne rituale postavljati na uzvišena mesta, takozvane „kule ćutanja”, gde ih uništavaju ptice i psi. Kod zoroastrijaca je zastupljeno mnogoženstvo. Zoroastrijski sveštenici se nazivaju mubadi ili mobedi. Važno je napomenuti i to da je persijska imperija u velikoj meri bila tolerantna i da je u potčinjenim državama bilo dozvoljeno ispovedanje sopstvene vere.

Jedan od najpopularnijih simbola zoroastrizma je faravahar (na gornjoj slici), koji predstavlja kompoziciju čovekolikog izobraženja koje se nalazi u krilatom krugu, stari simbol sa reljefa ahemenidskih građevina. Čovekoliko izobraženje je ustvari Fravaši, neka vrsta anđela čuvara, umesto koga je ranije bilo krilato sunce, simbol božanskog porekla, vlasti i moći. Posle primanja islama, zoroastrijci u Iranu su više od hiljadu godina bili diskriminisani i na njih je vršen pritisak da pređu u islam, ali danas u savremenom Iranu toga više nema, i oni imaju svoje zajednice sa hramovima i sveštenstvom. Najveći centri zoroastrizma u Iranu su gradovi Jezd i Kerman.

U Iranu je i danas jedan od najvažnijih praznika takozvana persijska Nova godina – Novruz (21. marta), koja je ustvari zoroastrijski praznik i slavi se ne samo u Iranu već i u nizu drugih zemalja Srednje Azije, poput Avganistana, Azerbejdžana, Kazahstana, Tadžikistana i još nekih. I tu dolazimo do prelomne tačke u istoriji Irana, a to je pad pod arapsku vlast. Arapsko osvajanje Irana se završilo u VII veku za vreme dinastije Sasanida. Od tada među Irancima je počeo da se širi islam. Iranci su postepeno prihvatali novu veru da bi tokom vremena postali njeni privrženici. Međutim, arabizacija Irana nije uspela. Iranci, kao veliki i drevni narod sa starom kulturom, nisu zaboravili ko su. Čvrsto su se držali svog jezika, farsija, i u IX veku su uspeli da povrate nezavisnost od Arapa.

IRANSKI ŠIIZAM I IMAM MAHDI________ Iranci su muslimani šiiti i to šiiti dvanaestnici ili ima-miti. Šiizam je drugi glavni pravac po brojnosti u islamu posle sunizma. Osnova razlika između sunizma i šiizma je u tome da šiiti smatraju da vodstvo u islamu pripada potomcima Muhamedove porodice, to jest da se ono prenosi fizičkim i duhovnim nasleđivanjem i da zavisi od znanja i posebne vrste pravednosti i sposobnosti ispravnog tumačenja Kurana i vere, dok suniti smatraju da se vođe – kalife – biraju, a što je prema šiitskom shvatanju više politički proces. Ti Muhamedovi potomci, koje šiiti priznaju za vođe nazivaju se ima-mima. Šiiti dvanaestnici priznaju dvanaest imama, počev od imama Alija, to jest Ali ibn Abu Taliba, koji je prvi šiitiski imam, a četvrti i poslednji pravedni kalif. Imam Ali je bio bliski Muhamedov rođak i njegov zet. Poslednji dvanaesti imam se zove Mahdi i priča o njemu je skoro nepoznata na našim prostorima. Zbog značaja koji imam Mahdi ima u šiizmu, a i u islamu uopšte, posvetiću mu više prostora.

Imam Mahdi je sin jedanaestog imama Hasana al Askarija i Nardžis, unuke vizantijskog imperatora, koja je poticala iz roda Svetog apostola Petra. Rođen je 869. godine u gradu Samari u Iraku i prvih pet godina je bio pod zaštitom svoga oca. Posle očeve mučeničke smrti, počinje njegovo takozvano „malo skrivanje” od sveta, kada nije bio potpuno nedostupan, već je komunicirao sa ljudima posredstvom četvorice svojih predstavnika. U „malom skrivanju” imam Mahdi je proveo sedamdeset godina. Posle smrti poslednjeg od svojih predstavnika, počinje njegovo takozvano „veliko skrivanje”, koje traje i danas. Zato se imam Mahdi naziva Skrivenim Imamom ili Imamom Vremena. Za vreme „velikog skrivanja” imam Mahdi je potpuno nedostupan ljudima. Dakle, prema verovanju šiita, imam Mahdi je živ i danas, ali je sakriven. Šiiti smatraju imama Mahdija mesijom, to jest spasiocem sveta. Oni veruju da će se on pojaviti na kraju vremena i povesti svet u pobedu nad zlom i nepravdom. Znak njegovog skorog dolaska će biti pojava Isusa Hrista, to jest, po šiitima, Isus Hrist će biti u funkciji imama Mahdija. Imam Mahdi ima kultno mesto u šiitskom islamu i očekivanje njegovog dolaska daje šiizmu posebnu eshatološku dimenziju iz koje proizilazi i poseban pogled šiita na svet.

Ovde je važno reći da islam nije prekinuo kulturni razvoj Irana, već ga je ispunio drugim sadržajem. Verovatno je tome doprinela i nacionalna samosvest Iranaca, koji su uvek stremili očuvanju svoje samobitnosti. Čuveni su, na primer, iranski pesnici Omar Hajam, Hafiz i Sadi, zatim veliki filozof i lekar Ibn Sina ili Avicena, tu je veliki sufijski mislilac i pesnik Mevlana Džalaludin Rumi i mnogi drugi. Već smo pomenuli veru šiita u globalno rukovodstvo u islamu dvanaest imama. Ta pojava šiitskog poštovanje imama se naziva – ima-mizmom. Na nižem, lokalnom nivou, u šiizmu postoji verska titula ajatolaha. Ajatolasi se smatraju najboljim poznavaocima vere i pitanja vezanih za veru. Ajatolah se smatra nekom vrstom predstavnika „skrivenog imama” i njegovim zamenikom do njegovog povratka. Zbog toga reč ajatolaha u Iranu ima veliku težinu. Danas u Iranu od ukupnog broja stanovnika ima više od 90 odsto šiita.

SISTEM VLADAVINE U IRANU_________ U Iranu je 1979. godine došlo do revolucije, kada je zbačena monarhija na čelu sa dinastijom Pahlavi i uspostavljena Islamska Republika Iran. Revoluciju je predvodio ajatolah Homeini. Sistem vladavine u Iranu je islamska republika. Ona se razlikuje od demokratske republike po tome što se radi o parlamentarnoj demokratiji, ali u okvirima islama. To znači da demokratija nije najviša vrednost, već je to vera, a demokratija je u funkciji vere. Zato je čelna figura zemlje – vrhovni vođa Irana ili rahbar, duhovno lice iz redova muslimanskog sveštenstva, jedan od takozvanih velikih ajatolaha, a što je najviši stepen u duhovnoj hijerarhiji u Iranu. Prvi Vrhovni vođa Irana je bio ajatolah Homeini. Posle njegove smrti na mestu vrhovnog vođe nasledio ga je veliki ajatolah Ali Hamenei, koji se na tom mestu nalazi i danas. U Iranu se na izborima biraju predsednik (izvršna vlast) i parlament (iranska konsultativna skupština – medžlis, zakonodavna vlast). Tu je i Veće čuvara revolucije od dvanaest članova, koje ima zadatak da kontroliše zakone u skladu sa ustavom i islamskim principima. Glavni princip iranske politike se sadrži u konceptu – vali-je fakih (najučeniji pravnik). Pri tome reč pravnik, to jest poznavalac zakona, tretira se u kontekstu poznavaoca islamskog prava, koje stoji iznad svega. Tako se i celokupna vladina politika nadgleda i usaglašava sa Božjim naredbama preko institucije vali-je fakih. Glavni stožer principa vali-je fakih je upravo vrhovni vođa Irana, nekada ajatolah Homeini, a danas ajatolah Ali Hamenei.

Nekoliko reči o velikom ajatolahu Ali Hameneiju. I ovde kao i u mnogim drugim stvarima koje se tiču Irana, nailazimo na konstruisane mitove, to jest mnogi bi mogli da pomisle da se radi o ograničenom fanatiku koji baca naokolo fatve i razmišlja samo o tome kako će ceo svet da postane islamski. U realnosti stvari stoje sasvim drugačije, to jest radi se o veoma obrazovanom čoveku, koji je živeći u mladosti u gradu Mešhedu, na severoistoku Irana, pisao ne samo stihove (što je inače često među bogoslovima) već i umetničku prozu, pri čemu je aktivno učestvovao u radu književnog udruženja Firdousi (veliki srednjevekovni persijski pesnik). Mladi Ali Hamenei je veoma voleo da čita, a među njegovim omiljenim knjigama su Danteova Božanstvena komedija, Rat i mir Lava Tolstoja i Tihi Don Mihaila Šolohova. Ali Hamenei je veoma dobro upoznat i sa evropskom filozofijom, pri čemu je u mladim danima veoma cenio Žan-Pola Sartra.

Dakle, sistem vladavine u Iranu je neka vrsta hibrida islamskog prava i nekih zapadnih praksi. Iz ovoga je jasno da u Iranu ne vlada diktatura, ali i ne postoji sloboda zapadnog tipa. Iranci su odbili da slepo slede zapadne obrasce upravljanja državom i odabrali sistem koji odgovara njihovoj političkoj tradiciji i mentalitetu. Iz ovoga vidimo da se radi o jedinstvenom sistemu vladavine u svetu, koji je vredan proučavanja, jer otvara perspektive pre svega za sledbenike konzervativizma. Za 35 godina koliko u Iranu postoji islamska republika, sakupljeno je dragoceno iskustvo, koje itekako može da se iskoristi za podešavanje mehanizama funkcionisanja unutrašnjeg sistema zemlje, koji, kao i svaki drugi sistem, ima svoje prednosti i mane. Iako je Iran hibridna teokratska država sa vrhovnim vođom, u zemlji postoji i opozicija, koju čini umerenija grupa verskih vođa i političara, čija se umerenost pre svega ogleda u stavu da treba graditi bolje odnose sa Zapadom. U tu grupu spadaju bivši predsednici Hašemi Rafsandžani (uslovna opozicija, više okrenut biznisu) i Mohamad Hatami (za veće otvaranje prema Zapadu) kao i Mir Husein Musavi i Mehdi Karubi.